Piše: Jasmina Antonijević

Svestranost, kojom je od rođena obdarena, multimedijalnu umetnicu Slađanu Milošević vinula je za tren oka na vrh muzičkog neba ali je isto tako veoma brzo postavila na osuđeničku klupu. Rešena da se otrgne stega koje je nametalo njeno socijalno okruženje, potrošila je dve decenije harajući muzičkim poljima bivše Jugoslavije, kako bi uspela da doživi prva priznanja. Iako je razočarana često napuštala domovinu, njen narcistički patriotizam bi je uvek vraćao u rodni Beograd kojem je nesebično poklanjala sve što je širom sveta učila. Nedavno je počelo emitovanje novog spota za numeru Pod zlatnim suncem Srbije koju je komponovala zajedno sa četiri godine mlađim bratom Goranom.

STORY: Da li je rodoljubiva pesma nastala kao posledica čestog boravka van zemlje?

- Trudila sam se da kroz tu kompoziciju opišem ono što volim u sebi i svojoj okoloni. Često sam odlazila iz zemlje ali sam se vratila pre svega zbog ljubavi prema bližnjima. A kada sam već ovde, pokušavam da učinim nešto korisno za naše društvo. Ne želim da nametnem svoje viđenje stvari kao jedino ispravno, ali znam da su moja mnoga iskustva provereno funkcionalna.

STORY: Kao doprinos obeležavanju godišnjice Teslinog rođenja snimili ste dokumentarni film o velikom naučniku. Pored sve vaše svestranosti da li vas vređa kada vas nazovu pevačicom?

- Od trenutka kada sam u knjizi Narodni lekar, koja je štampana tridesetih godina prošlog veka, pročitala Ko spava sa pevačicom, zaradiće polne bolesti, insistiram da me niko tako ne naziva! Pevačica je i dalje  simbol lake žene za zabavu, a ja sam kompozitor, autor, tekstopisac, pišem simfonijske orkestracije, završila sam lepe i teške škole u inostranstvu. Zbog velike želje za saznanjem dosta toga sam u životu žrtvovala i sad kad sam došla dovde, uvredljivo je da me neko naziva imenom sa nezgodnom konotacijom.

STORY: Kako ste skupili hrabrost da se sedamdesetih godina prvi put pojavite u javnosti kao seks simbol?

- Podstakle su me okolnosti koje su sputavale ličnu slobodu. Osećala sam se skučeno, jer je strašno biti mlad a nemati pravo na izbor. Svesna sam da sam svojom pojavom i delom dala veliki doprinos slobodi mišljenja i ponašanja na ovim prostorima.

STORY: Pored svih naučnika u familiji, vi ste se jedini upustili u umetnost?

- Da, oni se bave naukom ili biznisom. Moj otac Milutin je bio i predavac na Geodetskom fakultetu dok se mama Lela amaterski bavila pevanjem u opereti. Danas volim da kažem kako je Beograd moj grad jer su u njemu dve ulice dobile naziv po mojim precima. Moj pradeda Nikola Vulić,pronalazac, jedan je od osnivača fabrike mašina i alata u Pančevu, a drugi pradeda bio je Starac Vujadin.

STORY: Da li je tačno da u početku niste imali podršku roditelja?

- Nisu imali izbora. Morali su da se suoče sa takvim sledom događaja. Sećam se intervjua koje su davali u medijima, braneći me. Pitali su ih kako prihvataju da im se ćerka tako ponaša i pojavljuje u baletskom kostimu sa čizmama iznad kolena. Oboje su ljudi profinjenog duha i znam da im je bilo veoma teško. Ubeđena sam da nisu opravdavali sve što sam radila ali to nikada nisu priznali, jer su poštovali kao ličnost u čije su odluke verovali.

STORY: Čak i kad su bili razvedeni?

- Tata je nakon jedne duge veze upoznao mamu i oženio se njome. Onda su se razveli i on se vratio predhodnoj ljubavi. Kada su se drugi brakovi moje mame i tate okoncali, kao u najlepsoj bajci, vratili su se jedno drugom. Ostali su zajedno do kraja zivota mog dragog tate. Cuda su u mom zivotu moguca i zato u njih verujem.

STORY: Da li su vas krivili što je i brat Goran, koji je kao pevač obeležio rad grupe Generacija 5, krenuo vašim stopama?

- Zbog toga sam se bunila, znajuci da muzika donosi nepredvidljivosti, svakodnevnu neizvesnost, presiju javnosti, stres, odbacivanje i prihvatanje. Ako niste dovoljno jaki, stradate. Moji saradnici su odustajali jer nisu mogli da trpe pritisak, odbacivanje i konstantnu borbu. Plašila sam se za brata i za sve drage osobe koje sam pokušavala da sačuvam. Sa Goranom se i danas svakodnevno konsultujem. Nepogrešiv je u procenama i stvara fantastičnu muziku. Napisao je preko stotinu fantastičnih pesama koje čekaju da budu snimljene.

STORY: Iako vas smatraju prvom istinskom zvezdom na našim prostorima, često ste bili osporavani?

- Kada sam se pojavila, javnost me je prihvatila kao sliku ne obazirući se na suštinu, što je bilo pogrešno. Mi i danas ostajemo na nivou slike. Ali, slava ne znaci neminovno i prihvatanje okoline. Bilo je onih koji su dolazili na koncerte iz radoznalosti, bilo je ljubopitljivih koji su hteli samo da me vide, ali i onih koji su me zaista voleli. Iako sam prvi singl objavila još avgusta 1977, pravo priznanje došlo je tek 1989. kada su i naši akademici komentarisali i hvalili moj talenat.

STORY: Da li vam laska činjenica da je veliki broj novorođenih devojčica i decaka u vreme vaše najveće popularnosti dobilo ime po vama?

- Prijalo mi je u tom trenutku to što ljudi hoće da me slušaju, vide i budu u mom društvu. Dok se brinem sto je RTS namerno obrisao mojih 1500 snimaka, sav moj rad, vreme i postojanje, ipak nisu uspeli da izbrisu muske i zenske Slađane koji imena nose zahvaljujući oduševljnju svojih roditelja, mojom pojavom. Tako su i deo « mene », preneli na svoju decu i zato ih sve volim.

STORY: Da li je tačno da vas je ujak po rođenju prekrstio iz Aleksandre u Slađanu?

- Aleksandra je starinsko ime, a Slađana je, u to doba bilo moderno beogradsko ime. Donekle je razbilo moju preveliku ozbiljnost. Kao devojčicu, nisu me zanimale ni žurke ni ludovanja, bila sam knjiški crv, zanimalo me jedino da čitam klasike i učim. Onda je došao period kada sam htela da živim drugačije. Bila mi je potrebna neka druga vrsta slobode koju sam ispoljavala kroz muziku.

STORY: Da li ste i u nastupu prema muškarcima bili otvoreni?

- Bila sam srećna jer ih je bilo na hiljade oko mene. Dobijala sam preko hiljadu bračnih ponuda koje su stizale iz celog sveta. Radeći za mene istovremeno neverovatne stvari, ponekad i tragične, činili su me i veoma nesrećnom.

STORY: Da li je tačno da je jedan momak sebi okončao život na vašem koncertu?

- Nazalost, ne samo jedan?! Zato sam se u jednom trenutku povukla sa scene kako se haos ne bi u potpunosti izmakao kontroli. Bilo je strašno sretati ljude koji su zbog mene trpeli ili bili povređeni. Seksualnost je bila povod, ali su u stvari, kroz mene rusili sopstvene ne-slobode. Moja sloboda, bila je okidac za njihovu.

STORY: Kako ste uspevali da sačuvate vaše veze?

- Gotovo svih 365 dana u godini sam putovala. Godinama nije bilo moguće održavati veze i to u najvažnijem periodu kada sam bila u dvadesetim godinama. Tražila sam umetnost i uspeh u muzici, ovde, u Kini, Americi, Londonu... Postojali su trenuci kada sam želela ozbiljnu, dugu vezu, a onda sam odustajala shvatajući da je to nemoguće.  

STORY: Da li ste ikada doživeli pravu ljubav?

- Prava ljubav je partnerstvo koje podrazumeva podjednako ulaganje. Idealno je izgraditi nesto kao zajednicku, treću ličnost, koja se udruzenim snagama neguje. U vezi uvek jedan partner želi da vlada, to je ono patološko što se teško može izmeniti. Ljubav je za mene sveobuhvatno stanje, srećna sam kad dajem, a ne tražim ništa zauzvrat.

STORY: Jedanaest godina ste bili u vezi sa sesnaest godina mlađim Dejanom. Da li su vam smetale tuđe predrasude o razlici u godinama?

- Nisam ih čula. Dejan i ja smo ostali saradnici. Uvek negujem prijateljstvo nakon ljubavi. Kad smo već jednom osetili bliskost, znači da je u tom odnosu bilo nečeg važnog što treba negovati. Odgovaraju mi dinamičniji, mlađi ljudi koji nisu mentalno zamrli. Znam da ću u budućnosti imati problema jer će moj izgled smetati mlađim muškarcima s kojima cu mozda želeti da budem.

STORY: Iskusili ste brak koji je trajao samo dvadeset dana?

- Bilo je to hir mog tadašnjeg momka i mene, dok smo boravili u Las Vegasu. Brak smo odmah poništili ali smo tek potom divno živeli tri godine u lepoj zajednici. Ne verujem da bih pristala na pravi brak jer muškarci ne umeju da se odreknu lažne moći. Kazu da je pravilo da u vezi morate da odustanete od pedeset procenata svoje ličnosti, sto je za umetnika nemoguće.

STORY: Da li posle svega žalite što niste postali majka i supruga?

- Nekoliko puta sam bila u dilemi povodom potomstva. Ovako je ipak dobro. Kao majka i žena, ne bih mogla da postignem poslovni uspeh. Izuzetno sam posvećena i nikada ne bih mogla da se oglušim o potrebe dece ili muža. Medjutim, umetniku je potrebno osamljivanje i tako volim da zivim.

STORY: Zar takav odnos prema potomstvu nije sebičan, jer ako bi svi mislili kao vi ne bi se održala ljudska vrsta?

- Nikada neće svi misliti kao ja! Važno je da generalno nisam sebična. Sve što sam do sada naučila podelila sam sa svojom sredinom. Samo se biološki umnožiti, nije jedini način da se doprinese društvu i civilizaciji. Pogotovo što se posle treće generacije gubi genetsko obeležje, tako da danas nema potomaka  Njutna, Sokrata, niti Ajnšajna. Niko ne može da porekne da su zauvek ostale njihove ideje i rešenja.

STORY: Na američkoj televiziji ste izjavili kako ste jedno vreme pet godina apstinirali?

- To je i dalje istina. Zašto ljudi ne mogu da shvate da neko može da živi kao monahinja a istovremeno okružena svetom? Nije to stvar izazova protiv kojeg se borim, to je stanje do kojeg sam došla u sebi. Odricanje od telesnog zadovoljstva doživljavam kao svoje nadzrevanje.

STORY: Spadate među žene koje ne kriju godine?

- Moj život je neminovno, otvorena knjiga za javnost. U inostranstvu misle da sam dvadesetak godina mladja, što laska. Starost je stanje uma. Da sam na vreme shvatila kako svest uobličava materiju, mozda bih sada izgledala kao da mi je sedamnaest!

STORY: Plašite li se starosti?

- Ne u smislu gubitka lepote i dopadljivosti, već zbog sopstvene nemoći ili gubitka svesnosti o spoljnim desavanjima.

STORY: U dva navrata ste prilično dugo bili vezani za postelju? Zbog čega?

- Prvi put po povratku iz Londona, kao i pre nekoliko godina. U svojoj novoj knjizi Mehanička sveštenica pričam o tome. Objasnjavam kako možemo da pobedimo bolest. Ne kažem da sam svoje pobedila, ali se borim. Nemoguće je živeti prebrzim životom i ostati zdrav.

STORY: Ima li istine u pričama da se za rokerski način života vezuje način života koji uključuje konzumiranje droga?

- Rok je simbol slobode, ali ne vezujem svoju ličnost samo za rokenrol. Ako je droga eksperiment i oslobađanje od stega, onda je opravdavam. U svojoj pesmi Purple, govorim o tome kako se ljudi zarobljavaju sopstvenim strahom, droga ih oslobodi, a onda ih ona na kraju zarobi. Možete da eksperimentišete samo ako znate gde idete i zašto tuda idete. Moje iskustvo sa drogom više je bilo posmatračko.

STORY: Iako se vodite slobodom u umetničkom načinu života, pristali ste na kancelarijski rad punih sedam godina?

- 1987. godine sam otišla u Ameriku. Bavila sam se muzikom ali, kako su se zalihe novca koji bi me održavale u muzici istrosile, radila sam kao broker na berzi. Dosla sam i do sopstvene kancelarije, što u Americi znači uspeh. Baveći se brokeringom naučila sam kako novac, pokreće planetu.

STORY: Da li ste u tom periodu rada izgledali kao tipična poslovna žena? 

- Dok sam boravila u kancelariji jesam ali sam se odmah po povratku kući oblačila u rokenrol odecu i trčala na neki koncert ili svoj nastup. Nije bilo teško uci u ulogu poslovne žene. Loša strana biznisa je što podrazumeva određeni način mišljenja i ponašanja koji ubija sanjarenje, neophodno u umetnosti. Kada sam osetila da ću izgubiti sebe u tom poslu iskoristila sam prvu šansu da potpišem ugovor o izdavanju albuma.

STORY: Trenutno ponovo studirate?

- Da, za moju drugu koledz diplomu! Obrazovanje mora da bude dozivotno. Privlače me nove oblasti u modernom biznisu, a trenutno studiram psiho-biologiju na američkom fakultetu Santa Monika u Kaliforniji. To je tzv. hibridno studiranje. Ispite dajem u Americi i preko Interneta. Nameravam da magistriram u toj oblasti.

STORY: Da li biste se aktivno bavili politikom?

- Ne direktno, jer ne umem da budem poslušnik niti mogu da podnesem partijsku disciplinu. Sebe smatram prvom generacijom  domacih društvenih aktivista i vec dugo vodim asocijaciju Ars et Norma koja se bavi pitanjima ljudskih sloboda. I dalje živimo u nedemokratskom društvu koje ne prihvata različitost mišljenja.

STORY: Kažu da je bolje kada se češće dešavaju promene u glavi nego na glavi. Interesantno je da se nikada niste dva puta pojavili sa istom frizurom?

- Kao svaki umetnik izražavam se od iznutra ka spolja. Moj unutrašnji sadržaj je mnogo stabilniji od frizure! U umetnosti, moram da eksperimentišem. Kao što nikad nisam naslikala istu sliku niti napisala istu pesmu, nisam napravila ni istu frizuru. U prirodi je umetnika da stalno žudi za promenom i ispituje neistraženi prostor.